Komšije su stranci, skoro uopće ne razgovaramo — samo se pozdravimo u liftu. I jedne večeri neko je pokucao na vrata. Stajali su tamo, smiješili se, pružili mi kesu i rekli na ruskom s naglaskom:
Strane komšije su ovo poklonile i poželjele prijatno, ali to je nešto tvrdo i uopće ne liči na hranu, više kao jaje.
— Prijatno!
Pogledala sam dolje — i tamo je bilo… ovo. Tamne, tvrde, čudne stvari, kao da su iz muzeja ili filma o dinosaurima. Uopće nisu izgledale jestivo. U ruci su bile hladne kao kamen. Čak sam ih i pomirisala — gotovo bez mirisa.
— Je li to… hrana? — oprezno sam pitala.
Klimnuli su glavom, još se šire nasmiješili i otišli.
Dugo sam stajala u kuhinji s kesom. Misli su se vrtjele:
„Šta ako to uopće nije hrana? Šta ako je šala? Šta ako ne razumijem nešto veoma važno?“
Staviti to u frižider bilo je zastrašujuće, baciti — neugodno. Na kraju sam potražila na internetu. Po slikama, opisima, obliku. I kad sam to konačno pronašla, nisam mogla vjerovati svojim očima…
Jeste li ikada vidjeli nešto ovakvo?
Ispostavilo se da je to vodeni kesten.
Jede se. Guli se, kuha se, jede se sirov. U nekim zemljama je to sasvim obična hrana, skoro delikatesa. Ja nikada u životu nisam vidjela nešto slično.
Sljedećeg dana sam srela komšije i rekla im da sam saznala šta je to. Obradovali su se, počeli brzo objašnjavati i gestama pokazivati kako se guli i jede.
I pomislila sam koliko je svijet čudan: za neke je to nešto zastrašujuće i neshvatljivo, za druge samo — „prijatno“. 🤔☹️
