Сваке ноћи сам осећала да је неко у мојој кући, па сам инсталирала камеру у спаваћој соби — ујутру, када сам гледала снимак, била сам шокирана 😱😲
Сваке ноћи сам имала исти осећај — неко је у мојој кући.
Тај осећај није дошао одмах. У почетку су били звуци: тихи, готово неприметни. Шкрипање пода, као да неко прави опрезан корак. Туп ударац — као да неко додирује комад намештаја. Понекад једва чујно шуштање, као да неко отвара ормар или претражује ствари. Лежала сам у мраку и смрзла се, плашећи се чак и да дишем.
Осећала сам се као да странац хода кроз мој стан. Не дрско, већ превише опрезно. Као да тај „неко“ познаје моју кућу и не жели да буде откривен. Најчешће сам чула кораке између два и четири сата ујутру, када ми је тело постајало тешко, а ум магловит.
Чудне ствари су се дешавале ујутру. Ствари нису биле тамо где сам их оставила: мој телефон је био на кревету, иако је те ноћи био на столу; одећа је била на столици; а на поду су биле ствари које дефинитивно нису тамо припадале. Понекад је соба била у нереду, као да је неко претурао по ормарима. Кривила сам то на умор и заборавност.
Неколико пута током ноћи, будила сам се са осећајем да ме неко посматра. Али нисам отварала очи – говорила сам себи да је то сан. Све док страх није постао превише стваран.
Једног јутра, пробудила сам се дрхтећи и знала сам: ово не може даље. Инсталирала сам камеру у спаваћој соби и оставила је укључену целу ноћ.
Када сам тог јутра гледала снимак, била сам ужаснута. У почетку се ништа није десило. Спавала сам. Али онда… видела сам себе како полако седим усред ноћи, седим на ивици кревета и устајем.
Камера је све снимила. Прешла сам собу, отворила ормар, извадила ствари и бацила их на кревет и под. Узео сам телефон, погледао га и ставио негде другде. Ударио сам у столицу, која се преврнула. Онда сам се вратио у кревет и легао, као да се ништа није догодило.
Никог није било у кући. Осим мене.
Нисам се ничега сећао. Све те ноћи, сав тај страх – то сам био ја. Моје ходање у сну. Моје друго, ноћно ја. Најстрашније није било то што је неко ходао по мојој кући, већ то што сам тај „неко“ све време био ја – и што ме сада чека дуг период лечења.
