Рекао је то мирно, готово уморно – као неко ко га је видео превише пута раније. Мачево сићушно тело лежало је на хладном металном столу, једва приметно дрхтећи. Дисање му је било испрекидано, слабо, као да сваки дах захтева огроман напор. „Донели сте га овде прекасно…“ тихо је додао.
Девојчица, која га је до тада држала у наручју, само је климнула главом. Није плакала. Сузе су јој понестале успут – док је трчала мрачним улицама, стежући тај мали, једва топли пакетић на грудима.
Једноставно га је звала – Мали.
Пронашла га је увече поред канти за смеће. Лежао је у прашини и међу мокрим кутијама, једва се померајући. Очи су му биле затворене, крзно му је било замршено од кише, а само тихо, готово нечујно „мјау“ јој је говорило да је још жив.
Није размишљао. Скинула је шал, умотала га и почела да трчи.
Али сада више није осећала бол.
„Можемо је задржати овде преко ноћи“, рекао је ветеринар. „Али… боље да се опростите.“
Девојчица је поново климнула главом.
Пришао је ближе и нежно је помиловао по глави. Маче се једва померало, као да је осетило топлину.
„Не бој се…“, шапнуо је. „Овде сам.“
Ветеринар је угасио светла у клиници, остављајући упаљену само малу лампу. Ноћ је споро пролазила. Напољу је падала киша, ветар је завијао кроз пукотине, а у клиници је било тихо – превише тихо.
Девојчица није отишла.
Сео је поред ње и само чекао.
Понекад јој се чинило да маче више не дише… а онда јесте – слаб дах.
И тако је трајало сат за сатом.
Пред зору је задремала, главе савијене преко ивице стола.
Када се пробудила – прво што је осетила био је страх.
Тишина је била превелика.
Срце јој је потонуло. Одједном је скочила и погледала Малу…
И заледила се.
Дисала је.
Слабо, али равномерније. И први пут те ноћи — очи су јој биле полуотворене. Мале, замагљене, али живе.
— Докторе! — излетела је.
Ветеринар је пожурио готово одмах, поспано, са изненађеним изразом лица. Дуго је слушао, прегледао је, намрштио се… затим тихо издахнуо.
— Чудно… — рекао је. — Веома чудно.
Погледао је девојчицу.
— Изгледа… предомислила се, а ипак не жели да умре.
Девојчица се први пут те ноћи осмехнула — опрезно, као да се плаши да не уплаши ово чудо.
Мала је слабо померила своју малу шапу и притиснула нос уз девојчин длан.
Више није био сам.
И чинило се да је то било довољно.
