Našla sam nešto čudno u pakovanju brašna: odlučila sam da otvorim celofan i shvatim šta je unutra… a kada je postalo jasno šta je to, bila sam u potpunom šoku ․․․
Samo sam htjela ispeći hljeb. Sasvim običan, domaći, kao i obično. Otvorila sam novu vrećicu — bez imena, jeftinu, uzela sam je na pijaci od nekog tipa koji je tvrdio da je „brašno kao kod bake na selu“. Sula sam malo u zdjelu, prošla rukom — i odjednom su prsti udarili u nešto tvrdo. Nije grudvica, nije kamenčić. Nešto dugo, čvrsto, tuđe. Srce mi je neprijatno zaigralo. Oprezno sam počela razgratati brašno, i iz bijele prašine se pojavio zamotuljak obložen tankim celofanom, sav u brašnu, kao da ga je neko namjerno sakrio. Bio je izdužen, neravan, s nekim čudnim naborima. U glavi su mi odmah počele navirati najgore misli. Kontrabanda. Zabranjene supstance. Neko koristi takve vrećice za transport zabranjenih stvari, a ja sam jednostavno uzela prvu na koju sam naišla.
Ruke su mi postale hladne, u grudima me steglo. Na trenutak sam čak pomislila — baciti sve i zaboraviti, kao da se ništa nije desilo. Ali baciti — značilo bi to ostaviti nekom drugom. A šta ako je tamo zaista nešto opasno? Pažljivo sam uzela zamotuljak, stavila ga na papirne ubruse kao dokaz i dugo gledala, ne usuđujući se da ga dotaknem. Činilo mi se da, ako ga otvorim, nema povratka. Prsti su mi drhtali dok sam počela odmotavati celofan. Prvo se pojavio tamni rub, zatim čvrsta površina prekrivena bijelim slojem brašna. Ukopala sam se, zureći i pokušavajući shvatiti oblik. I tek nakon par sekundi mi je sinulo šta je to… Bila je to kobasica.
Suha, tamna, tvrda, očigledno davno sasušena turska kobasica, jednostavno umotana u foliju i na neki način završila unutar vreće s brašnom. Stajala sam usred kuhinje, držala je u rukama i nisam znala da li da se smijem ili da budem bijesna. Sva napetost je odjednom naglo popustila, ali umjesto olakšanja došao je drugi osjećaj — neprijatan, ljepljiv. Jer ako u vrećici brašna mirno leži tuđa kobasica, ko uopšte zna u kakvim se uslovima sve to pakuje, ko to radi i šta još može dospjeti unutra. Od tog dana više nikada ne kupujem namirnice kod nepoznatih prodavaca, koliko god one izgledale „domaće“ i „prirodne“.🤦♀️🤦♀️🤦♀️
