Једноставно се спотакао. Један глатки корак — и одједном као да му је тло измицало испод ногу.

Оштар бол му је продро у грудима, дисање му је постало неправилно, а свет око њега је почео да се замагљује, као да га неко полако брише.

Артјом је пао право на тротоар.

Људи су пролазили поред њега. Неко је успорио, неко је окренуо главу. У великом граду, туђа бол често остаје само… туђа.

Али не и за њега.
— Луна… — једва је чујно дисао.

Пас, велики, светлодлаки мешанац са интелигентним очима, у почетку га није разумео. Прошао је поред њега као и увек — мирно, самоуверено, повремено бацајући поглед на свог господара. Али када је пао, променио се у тренутку.

Притрчала је до њега, њушкала га носом о образ и почела тихо да цвили — забринуто.

— Све је у реду… — покушао је да каже Артјом, али речи нису излазиле.

Луна је осетила: нешто није у реду.

Почела је да лаје. Гласно. Оштро. Упорно. Не као што обично ради — не од радости, не из игре. У том лајању било је нечег узнемирујућег, готово очајничког.

Пролазници су почели да се осврћу.

Човек се приближио: — Шта се десило?

Луна се није померила. Стајала је тачно изнад Артјома, као да га штити својим телом. Али није била агресивна — само није дозволила никоме да јој се превише приближи пренагло. Њене очи су пратиле сваки покрет.

Знала је: помоћ је потребна. Али поверење — опрезно.

Неко је већ позвао хитну помоћ.

Минути су споро пролазили. Артјом је лежао непомично, тешко и плитко је дисао. Луна му је лизала руку, притискала лице на његове груди, као да проверава — да ли је још увек овде?

И сваки пут када би му се груди мало подигле, смирио би се… на тренутак.
Онда је поново почео да кука.
Када се сирена огласила у даљини, она је прва подигла главу.

Хитна помоћ је брзо стигла. Лекари су изашли и пожурили ка њој. Луна се укочила, али није одустала. Један од болничара је застао:

— Смири се… добра девојко… помоћи ћемо ти.

Говорио је тихо, мирно.

Луна га је погледала у очи — дуго, пажљиво. Као да доноси одлуку.

Онда је направила корак уназад.

Али само један.
Док су радили, док су стављали Артјома на носила, док су везивали инструменте — она је била ту. Није се померила ни корак.

Када су почели да га стављају у ауто, одједном је постала немирна. Притрчала је ближе и покушала да скочи.

„Хеј, не може да дође…“, рекао је један од лекара.
Али други је одмахнуо главом: „Пусти га. Видиш…“

Луна је скочила и села поред њега, у подножје носила.
Није скидала поглед са њега целим путем.

У почетку, нису хтели да је пусте унутра у болницу. Али није хтела да оде. Села је испред врата хитне помоћи и само чекала.

Један сат. Два. Три.
Нико није могао да је одвуче.

Није јела. Није пила. Само је зурила у врата.

А када је доктор коначно изашао и рекао:
„Стабилизовали смо је. Преживеће…“
Луна је тихо легла на под.

Први пут од тада – мирно.
Као да је све што је до тада држала у себи коначно отпустило.

Јер је знала: Вратиће се.

А до тада – чекаће.