Родитељи нису могли да верују да је њихов син, будући потпуно здрав, могао да умре од неке неразумљиве болести. Зато су инсистирали на отварању цинковог ковчега. Оно што су тамо открили шокирало је све. 😱 🫣
Око поноћи телефон је зазвонио у кући. Отац је скинуо слушалицу.
– Добро вече… Жао ми је што вас зовем тако касно, али морам вам нешто рећи.
Глас је био непознат, званичан.
Отац се намрштио.
Ко је код апарата ?
Мајка је одмах осетила да нешто није у реду и подигла главу са јастука.
– Ко зове ?
Отац је, покривајући цев руком, шапнуо: :
– Војна служба…
– Господине, ја сам командант вашег сина. Тачније… био сам његов командант.
Отац се нагло исправио.
– Шта значи” био”? Где је мој син ? Дајте ми га !
На другом крају линије стигла је кратка тишина.
– Господине… нажалост, не могу. Молим вас, прихватите моје искрено саучешће.
Отац бледи.
– О чему дођавола причаш ?
Мајка скочи из кревета.
– Шта је рекао ? Шта се догодило ?шта се догодило?
Отац је почео напетим гласом :
– Наравно да грешите. Јуче смо разговарали са сином. Био је у бази, није био на задатку.
– Да, господине. Заиста, није био у војној операцији.
– Па шта се ипак догодило ?
– Нажалост… није непријатељски метак одузео живот вашем сину, већ опасна инфекција. Болест се развијала врло брзо.
Отац је подигао глас.
– Каква инфекција ? Мој син је био потпуно здрав !
Мајка се приближила, покушавајући да чује.
– За два дана тело ће вам бити достављено у домовину. Лежаће у цинковом ковчегу. Инфекција може бити заразна, па је отварање ковчега строго забрањено. Молимо вас да се придржавате сигурносних прописа.
Отац је толико стиснуо слушалицу да су му прсти побелили.
– Покушаваш да ме лажеш.
– Господине…
– Не зови ме “Господине”! Желим да разговарам са сином !
– То је немогуће.
– Онда сам дошао у базу !
Мајка ју је, плачући, повукла за руку.
– Шта се догодило, шта се догодило ? Реци ми!
– Дубоко жалим…
Човек је нагло спустио слушалицу. У соби је владала тишина. Мајка га је гледала, широм отворених очију.
– Шта се догодило, шта се догодило ?
Отац је дуго ћутао, а затим тихо рекао: :
– Кажу… да је наш син мртав.
Мајка је прекрила уста и седела на кревету.
– Не… то је немогуће…
Два дана касније стајали су у погребној сали. На металном столу почивала је тешка цинкова кутија. Маскирани сарадник изгледао је нервозно.
– Морам да вас упозорим: забрањено је отварање ковчега. Војска је дала званична упутства.
Мајка није скидала поглед са ковчега.
– Он није мој син.
Службеник је уздахнуо.
– Извините ?
– Осећам то… то није он.
Отац ју је погледао, исцрпљен.
– Рекли су да је тело унутра.
Мајка се приближила.
– Не. То није он. Отворите кутију.
Службеник је одмахнуо главом.
– Не могу.
Отац га је хладно погледао.
– Он је наш син. Имамо право да то видимо.
– Имаћу озбиљних проблема…
“А наш син је у том ковчегу”, рече отац тихо. Отворите га.
Запослени је дуго оклевао, а затим дубоко удахнуо и узео инструмент. Метал је шкрипао. Браве су подлегле једна по једна.
Поклопац се полако подигао. Мајка је погледала прву. Секунду касније, викнула је. Отац је нагло напредовао.
И унутра живи…
Њихов син је био добар тамо.
Али лице му је било прекривено модрицама. Огромна модрица му је потамнила на јагодици. Усна му је била сецирана. Једна од његових руку лежала је под чудним углом, очигледно сломљена.
Запослени промрмља :
– То је… не изгледа као инфекција.
Отац полако бледи.
– Претукли су га.
Мајка је, плачући, зграбила сто.
– Убили су га…
Неколико дана касније откривена је истина : није било инфекције. На бази је почела борба. Син богатог генерала претукао је њиховог сина до смрти.
Војна команда је брзо смислила причу о” опасној инфекцији ” како би прикрила злочин. Мислили су да се нико никада неће усудити отворити ковчег од цинка.
